| 
24. februar 2009.
Izvor: Politika
Kad posle otkaza do]u kod nas da se žale prvo ih upućujemo u PIO fond u Nemanjinoj da vidimo da li su im poslodavci uplaćivali
Leposava Živanović
|
U SOS-u za žene diskriminisane na radnom mestu UGS Nezavisnost svakodnevno se susrećemo s problemima pedesetogodišnjakinja koje su ostale bez posla. Mnoge od njih su ranije radile u velikim preduzećima u državnoj (društvenoj) svojini, u bankama itd. zatim su kao „tehnološki višak” ostali bez svog radnog mesta. Pokušale su ponovo da se zaposle kod novih privatnih poslodavaca. Radile su kod njih izvesno vreme i – ponovo dobile otkaz. Kad posle tog otkaza dođu kod nas da se žale prvo ih upućujemo u PIO fond u Nemanjinu da vidimo da li su im poslodavci uplaćivali doprinose. Nažalost, naše je iskustvo da od 70 do 80 odsto poslodavaca doprinose ne plaća redovno. Tada počinje naša zajednička borba da im poslodavci doprinose uplate da bi ove radnice stekle pravo na penziju.
Evo, danas je kod nas bila gospođa koja je radila pet meseci u jednoj maloj firmi, ali između nje i poslodavca došlo je do razlaza, jer poslodavac nije plaćao svoje obaveze državi, a gospođa koja je radila kao knjigovođa tražila je od njega da to čini. Jer inspekcija od nje traži uredne knjige. Poslodavac joj je, zbog tih stalnih njenih upozorenja, dao otkaz, proglašavajući je tehnološkim viškom, budući da i samostalne agencije obavljaju poslove koje je ova gospođa radila. Poslodavac je u obavezi da joj isplati tri prosečne zarade i godišnji odmor i time je za njega saradnja završena.
Ako sudskim putem i izbore pravo da se vrate na posao, mnoge od ovih žena to ne žele, jer nisu spremne da ponovo preživljavaju ono što su preživele.
Često se suočavamo i s problemima žena koje su bile zaposlene kod svojih muževa. Kad između njih dođe do razlaza, one nam se žale da nisu dobijale nikakvu naknadu za rad, a ispostavlja se i da im muževi nisu uplaćivali doprinose.
Položaj žena otežava i to što većina njih nema nikakvu imovinu. Jer, one, po pravilu, nisu vlasnice stanova i kuća nego su to njihovi muževi ili roditelji. Da su vlasnice nekretnina mogle bi eventualno da koriste novac od prodaje za pokretanje biznisa.
Udeo žena sa srednjom stručnom spremom koje su ostale bez posla veliki je, a to je naročito problem starijih. Poslodavci obično traže mlađe žene, one od 20 do 30 godina. Žena koja je radila u banci 20 godina konkurisala je pet puta za rad na istim poslovima i svaki put su joj tražili fotografiju. Starije žene primaju eventualno za „rad na crno” u neformalnoj ekonomiji, u trgovini, za usluge čišćenja i sl.
Fakultetski obrazovane starije žene su u povoljnijem položaju. Ako i ne mogu da se zaposle na neodređeno vreme, one rade po ugovoru o delu -– prodaju svoje znanje. S onima koje imaju srednju stručnu spremu je teže. One bi trebalo da se prekvalifikuju, ali kad neko ima 50 godina, to nije baš lako.
Ko se od starijih žena ipak zapošljava? To su pre svega fakultetski obrazovane žene, one sa specifičnim znanjima, koje rade na kompjuteru, znaju strane jezike itd. Po pravilu, lakše rešavaju svoje probleme i žene koje se udruže pa zajedno osnuju firmu koja se, na primer, bavi knjigovodstvenim poslovima ili nekim uslugama, izradom raznih predmeta. Lakše se snalaze one koje su prilagodljivije na nove zahteve tržišta. One koje znaju da se organizuju i traže zaštitu sindikata.
Starije nezaposlene žene danas plaćaju danak našoj navici da ženska deca treba da se školuju za lakša administrativna zanimanja, upravo ona koja danas nikome nisu potrebna. To je bilo školovanje ženske dece za zavisni položaj u društvu, i to je ta generacija na čijim lošim iskustvima sad možemo da se učimo.
Leposava Živanović, advokat, SOS za žene diskriminisane na radnom mestu UGS “Nezavisnost”
NAZAD >>> |
