Opšti kolektivni ugovor potpisan 29. aprila ove godine, prvi je takav dokument posle više decenija. Naime, kolektivni ugovori potpisivani u vreme socijalizma su bili jednosmerni, dolazili su do sindikata na tehnički potpis, jer su već bili napisani do u detalje. Ugovor od 29. aprila je pregovaran pune četiri godine sa poslodavcima (nije ih bilo u socijalizmu), ali često u prisustvu predstavnika vlasti. Dan pred potpisivanje, OKU je zaglavio u nekoj poslodavačkoj fioci, po mom dubokom ubeđenju na osnovu preporuke istih onih predstavnika vlasti. Sindikati su sa neobičnom lakoćom odćutali ovu sabotažu, a ukupna reakcija se svela na to da je bivši predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Milenko Smiljanić, u svakoj javnoj prilici i neprilici bezdušno vređao bivšeg predsednika poslodavaca Ratu Ninkovića. Ovaj je, za divno čudo, sve to bezdušno trpeo. Stalno sam imao utisak da je to unapred režirana predstava, ne bi li se što više zaturio trag do one fioke. S druge strane, sindikat NEZAVISNOST nije ništa preduzeo iz prostog razloga što je za borbu za kolektivni ugovor, i to na bilo kojem nivou, uvek neophodno da svi sindikati jedinstveno deluju, a udruživanje u akciji pljuvanja po poslodavcima nije dolazilo u obzir. Konačno, svako može da odustane od svakog ugovora, ali, ipak, dan uoči potpisivanja, odustati bez ikakvog objašnjenja, govorilo je puno o uključivanju u proces pregovaranja i zaključivanja OKU neke nove sile, jače i od sindikata i od poslodavaca.
     Kada je na kraju 29. aprila potpisan OKU, sve je bilo sasvim suprotno od sudbine onoga, inače istoga, teksta iz fioke. Na feštu je došao predsednik Srbije Boris Tadić, budući, ujedno i bivši, ministar za ekonomiju i regionalni razvoj Mlađan Dinkić, a budući, ujedno i bivši, ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić, na vrhuncu egzaltacije, iako to niko od njega nije tražio, obećao je da će čim ponovo sedne u fotelju potpisati prošireno dejstvo OKU. I, tu se, što bi rekle filmadžije, zamrznuo kadar. Radnja filma koji se zove Socijalni dijalog, stala je baš u najvažnijoj sekvenci – puštanju u pogon Opšteg kolektivnog ugovora.
     Sve što se dešavalo posle toga, svakog dana je sve više gubilo smisao. Vlada je sve više insistirala na tome koliko će prošireno dejstvo da košta nju kao najvećeg poslodavca u Srbiji, poslodavci su sve više ukazivali da je stanje neodrživo jer ih članovi zbog OKU napuštaju, SSS je insistirao da sve to mora da desi 7. oktobra kako bi time obeležili međunarodni dan pristojnog rada, a predstavnici sindikata NEZAVISNOST su u svemu tome pokušavali da nađu bar tračak logike i održivosti ideje ne samo proširenog dejstva, već i samog OKU. Naime, OKU, prema mnogim izvorima, nije počeo da se primenjuje gotovo nigde u Srbiji, sa tendencijom da tako i ostane. Ako je prošireno dejstvo nadgradnja postojećeg sporazuma, kakvu sudbinu ima ta nagradnja ako je osnova toliko klimava. Opet, kako nastaviti sa jačanjem te platforme ako ona preti uništenjem jednog socijalnog partnera – Unije poslodavaca čiji članovi objektivno ne mogu da budu konkurentni sa onim poslodavcima koje potpis predsednika Unije Steve Avramovića ne obavezuje, a to je većina poslodavaca Srbije, među njima i oni najjači. Neodgovorna reagovanja nekih sindikalaca u stilu „pa neka propadnu  (poslodavci), potpisaćemo sa Privrednom komorom“ govore o nepoznavanju smisla kolektivnog pregovaranja, o prilično iracionalnom odbijanju činjenice da su socijalizam i takva uloga Komore prošlost, ali i o praznini na mestu gde bi trebalo da stoji aksiom da bez poslodavaca u tržišnoj ekonomiji ne postoji potreba ni za sindikatima, kao i obrnuto, naravno.
     U međuvremenu, na predlog premijera Cvetkovića, osnovana je mešovita ekspertska grupa sa zadatkom da istraži makroekonomske aspekte proširenog dejstva. Njihov nalaz je imao nekoliko bitnih odstupanja od stavova SSS (ovaj sindikat je, to treba reći, stalno imao svoje stavove kao da ne postoji nijedan drugi reprezentativni sindikat), ali svakako najozbiljnija razlika je u ukupnoj sumi troškova primene proširenog dejstva. Po SSS to je svega 1 milijarda i 350 milioma evra, a po nalazu Vlade to iznosi čitavih 3 milijarde i 300 miliona. Srećom da je Srbija toliko bogata da nijedna od te dve cifre ne može da predstavlja problem.
     U svakom slučaju, ostalo je da do kraja meseca radna grupa pronađe tačniji iznos troškova, zatim da se ovaj trošak unese u predlog  budžeta za 2009. godinu, da taj predlog sa stavkom troškova nastalih iz primene proširenog dejstva OKU prođe Skupštinu i da od 1. januara sve to počne da se primenjuje. Predstavnici sindikata NEZAVISNOST su na poslednjoj sednici Socijalno – ekonomskog saveta predložili da se, za slučaj da se pokaže da nešto od traženog nije izvodljivo odmah, ti sporni delovi vremenski odvoje od OKU i da se aneksom reguliše kada oni stupaju na snagu. Time se izbegava mogućnost da se zbog jedne stavke koja je realno neizvodljiva ovog trenutka ne uruši čitav projekat OKU i njegovog proširenog dejstva. 
     Ova vlast dala je svakome sve, od dnevnica za izgubljeni rat pre deset godina, do žirafe za lokalni zoološki vrt. Kako je ko tražio i koliku je specifičnu težinu imao u momentu podnošenja zahteva. Istovremeno, fanfare su brujale novu melodiju – socijalna pravda. Po onome ko se do sada od toga  ovajdio, socijalna pravda je da te majka rodi kao rezervistu ili kao žirafu. Ostalima sleduje Opšti kolektivni ugovor, običan ili razvučen u nedogled.