19. april 2010.

     Ovako su nekada deca završavala igru žmurke, nasposobniji bi prvi stigao do određenog mesta, pljucnuo i spasao svoj tim. Danas se deca znatno raznovrsnije i konkretnije zabavljaju – bodu se noževima, upucavaju tatinim pištoljima, rešavaju svoje zapuštenosti i isključenosti, svoja bespuća, a nekadašnja igra žmurki prepuštena je odraslima.

     Prošle srede se još jednom pokazalo koliko je neophodno da u zemljama koje, kao Srbija, neverovatnom brzinom završavaju tranziciju, privatizaciju, hrle u Evropu, u vlasti sedi bar jedan medicinar. Rasim Ljajić, upravo to po struci, sve u želji da spasi Srbiju, pokušao je prošle srede da napravi čudo. Nameračio se, sve sa svojim nerazdvojnim asistentom Ljubisavom Orbovićem, da spoji dva bića u jedno – jedva rođeno žgepče koje se zove Socijalno-ekonomski savet, sa dvadesetogodišnjim đilkošem, simbiotičkim proizvodom Slobodana Miloševića sastavljenim od države, tajkuna i odanog sindikata. I dok za Socijalno-ekonomski savet nikako da se namakne para ni da ga smestimo u inkubator, za deliju, sudeći po entuzijazmu, nadama i obećanjima biće i meda i mleka. Ali, oprezni doktor Ljajić ne daje preuranjene izjave. Nije, kaže, ovo ni rod ni pomoz’Bog Socijalno-ekonomskom savetu, a ponajmanje zamena za to veliko srpsko pregnuće, to je, kaže, samo onako, da se svoji vide, porazgovaraju i razmotre kako Srbija može da im pomogne.

     Nemoć Srbije u svim njenim segmentima kao da kulja iz operacione sale Doma sindikata. Asistent doktora Ljajića, prvo preti „grčkim sindromom“, a, to je, ako niste znali, ono kada radnicima prekipi i jurnu na sve ono što im se čini da je nastalo zato što oni nemaju. Asistent Orbović se prošle srede izljubio i sa državom i sa tajkunima, čime je, kao čelnik najvećeg i najreprezentativnijeg sindikata, bar u sazvežđu Mlečni put, poslao veoma jasnu poruku: meta našeg grčkog sindroma je neko drugi. A, ko je zapravo ostao, ako izuzmemo radnike, tajkune i državu? Ko to nemilice arči srpsko bogatstvo, a da Srbija od toga nema nikakve vajde? Pa, penzioneri i mladi. Penzioneri ne rade ništa, a svakog meseca zagrabe polovinu BDP, mladi se školuju, naravno, opet iz BDP, a onda neće da rade, jer, zna se, u Srbiji ima posla koliko ti duša hoće, posebno za mlade.

     Sa Srbijom se niko nikada nije sprdao, kao što to rade oni koji moraju da je čuvaju kada to neko drugi pokuša. Gurnete, sada se vidi da je to namerno, u zapećak Socijalno-ekonomski savet, onda ga proglasite nemoćnim, i time ste stekli alibi da radite šta hoćete. Ujedno, Socijalno-ekonomski savet je tu da njime mašemo kada nas neko iz Evrope ili Međunarodne organizacije rada priupita imamo li mi to. Predstavnici MOR-a su uoči sastanka u Domu sindikata nedvosmisleno upozorili i Ministarstvo za rad i Uniju poslodavaca da to ne treba raditi, jer je to, hteli vi to ili ne, stvaranje paralelnog Socijalno-ekonomskog saveta, ali šta vredi kada mi sve bolje znamo od sveta i, još važnije, ovaj put je ponovo primenjeno ono naše staro pravilo: šta nas briga šta vi mislite, nama to sada treba.

     Koliko god da se potrudite da vidite nešto ozbiljno i upotrebljivo u ovom sastanku, ne vredi, toga tamo nema. Doneti su zaključci, oni su to čak drsko nazvali „predlog mera“ koji su, naravno, podeljeni po grupama, tako da će svaka grupa nastaviti sama da se bori za ono što je, valjda, očekivala da podeli sa druge dve grupe i zbog čega je došla u Dom sindikata. Nakaradnost tih mera je u tome što su neke od njih stare (u nikad ispunjenim obećanjima) i po dve godine, a opet, nigde se ne vidi zašto će baš sada postati operativne. Zatim, donet je predlog mere koja glasi: poslodavci će poštovati kolektivne ugovore. Kakva je to mera? Ista kao kada biste pročitali da su vozači obećali Dačiću da više neće prolaziti kroz crveno, ili, da im je on obećao da ih više neće kažnjavati kada budu to činili. Dakle, priče za malu decu.

     Interesantne su i teške mere koje je na svoja, iako ogromna svemirska pleća, s lakoćom primio Ljajićev asistent Orbović. Tako će njegov sindikat (drugi sindikati ne moraju?) preuzeti obavezu „pospešivanja socijalnog dijaloga“. Zašto samo sindikat ima tu obavezu? Drugi su svoj deo obaveze ispunili, pa ne moraju? Kako su ispunili bez sindikata? Da li u pospešivanje socijalnog dijaloga  spada i stvaranje drugih, paralelnih Saveta? No, za izvršenje sledeće „mere“ biće potrebnija glava nego pleća, što problem čini još komplikovanijim. Ta mera traži od sindikata „aktivno učešće u donošenju svih zakona koji se tiču položaja radnika“. Znači, uhvaćeni smo. Država, poslodavci i tajkuni su nepobitno ustanovili da sindikati beže sa časova, svaki put kada je trebalo da aktivno učestvuju u donošenju zakona. Država sve na vreme pripremi, pošalje Savetu, kad ono, nema sindikata. Vrhunski bezobrazluk onoga ko je ovu „meru“ predložio i još veći onoga pored koga je taj bezobrazluk neometano prošao. Svemirski sindikat je još jednom pao na Zemaljskom ispitu. O tome zašto „mera“ predviđa pravo učešća sindikata samo u donošenju zakona koji se tiču položaja radnika, ne vredi ni govoriti. Koji su to zakoni koji se ne tiču položaja radnika, da li se Ustav tiče položaja radnika? Da li su radnici ravnopravni građani sa ostalim, neradničkim građanima Srbije? Šta rade ti neradnički građani i od čega žive? Ko brine o njima, koja je njihova partija? Za radnike znamo, to su ove bezbrojne socijaldemokratske partije, predvođene, kako kaže Šutanovac, „izrazito levičarskom“ DS.

     Rekoh na početku da je dobro da u ovakvoj Srbiji u vlasti ima i medicinara po struci. Jednog od njih, dr Ljajića, smo videli šta ume. Možda bi mogao i onaj drugi, Dulić, da se angažuje. Možda bi Socijalno-ekonomskom savetu pomogao jedan ortoped, da mu napravi bar jednu, makar i drvenu, nogu, da može negde da se skloni kada naiđe „grčki sindrom“ na srbijanski način.   

Branislav Čanak