30. april 2009.

     Pre mnogo godina, čuvar jednog zoološkog vrta, podstaknut vizijama svoje supruge, doneo je epohalnu odluku - otvoriće sve kaveze i pustiće životinje da se slobodno kreću. Ne može se u 21. vek, u vremenu interneta, ako životinje sede u kavezima, razmišljao je on. I, jednog jutra, odluka je sprovedena. Gledajući životinje kako se zbunjeno izvlače iz svojih kaveza, čuvar je neprekidno mrmljao sebi u bradu: pluralizam, pluralizam  je spas. Oslobođena snaga zajednice, više za sebe je govorila njegova ushićena supuga, tako je počeo komunizam, na dobrom smo putu.

     Iako su tolike godine provele po kavezima, životinje su imale životinjske reflekse, brzo su se snašle. Majmuni su odmah zauzeli najviše pozicije u krošnjama okolnih stabala, bezbedno udaljeni od svakodnevnih zbivanja na tlu. Medvedi, lavovi, tigrovi, vukovi su odmah sklopili pakt o nenapadanju i podeli teritorija. Lisice su takođe stavile svoj potpis kao pouzdani garanti poštovanja ovog pakta.
        
     Zečevi su u mračnom razdoblju života u kavezima, bili na slobodi i grickanjem trave održavali urednost i funkcionisanje zoološkog vrta. Bili su presrećni zbog svoje važne uloge i laskalo im je kada su im životinje iz kaveza dobacivale: Vi, kao jedini slobodnjaci, kao jedini koji imate privilegiju da upravljate svojim sudbinama, vi zapravo upravljate i ovim vrtom, govorile su im životinje iza rešetaka.
        
     Sada, u razdoblju pluralizma, kada su svi bili izvan kaveza, zečevi nisu znali šta je njihova uloga. I dalje su imali brze noge da pobegnu u rupu ako nešto krene naopako, ali, videli su da to nije dovoljno. Primetili su da ih, iako su najbrojniji članovi zajednice, iako su i dalje imali važnu ulogu da održavaju funkcionisanje zajedničkog života, druge životinje sve više zanemaruju i nipodaštavaju. Što je još gore, sve ih je više nestajalo u čeljustima velikih životinja. Ranije se to retko dešavalo jer su i čuvar i njegova supruga pazili da do takvih nemilih događaja ne dođe. Sada su oni zadovoljno dremali, dok je samo njihov sin trčkarao po vrtu noseći nekakve gajbe i stalno zadovoljno trljao ruke. Njega tek ništa nije interesovalo.
        
     Nešto je trebalo menjati, zaključiše zečevi, moramo da skrenemo pažnju na sebe, na svoj značaj za opstanak ove zajednice. I, pade im na um sjajna ideja,  prava ideja za 21. vek. Marketing, zacijukaše u glas zekonje, to je ono što nam treba. I, dok trepneš okom, zečevi se ukrstiše s paunovima i stvoriše novu vrstu koja je omogućavala povratak nekadašnje uvažavajuće društvene pozicije. Sada su imali sve što im je trebalo: šareno perje za paradu i brze noge za bežanje, ako se nekoj od velikih životinja smuči ta halabuka. Novi život je mogao da počne.
        
     No, ne lezi vraže! Preko noći stvari su krenule naopako – stigla je kriza. Naime, čuvar i njegova supruga, utonuli u snove, umorni  posle pokretanja točka istorije, zaboravili su da naplaćuju ulaznice, pa čak i njihov sin nije više nosio gajbe. Poslednji put su ga videli kako napušta vrt noseći džakove pune nekakve hartije. U vrt je ulazio ko je hteo, kada je hteo, radio šta je hteo i iznosio šta je hteo. Zalihe hrane su ponestajale i životinje su jedna po jedna umirale. One velike su navalile da tamane manje, da bi, na kraju, počele i međusobno da se grizu i proždiru.
        
     Nekako pred jedan veliki prolećni praznik, u vrtu nije bilo više životinja. Ili su uginule, ili su se uzajamno potamanile. Onih najmoćnijih i najpametnijih, uključujući tu i lisice kao potpisnice, garante sporazuma o nenapadanju i podeli teritorija, nije bilo nigde. Tu negde pred samo gašenje života u vrtu, proneo se glas da su se jedne noći išunjali i nikada se više nisu vratili u vrt. Jedino su majmuni i dalje trčkarali po krošnjama, ali je bilo sve manje i manje onih koji bi obraćali pažnju na njih.
        
     U osvit praznika, u dnu vrta, ispod velikog zida, poslednje trzaje života pokazivala je poslednja preživela životinja – mešanac pauna i zeca. Očito u želji da i sam napusti uništeni vrt, pao je sa zida i polomio noge. Ležao je nemoćan, a vetar koji je odnekud počeo da duva, razvijao je njegovo šareno perje. U vrtu nije bilo nikoga da uživa u toj divnoj igri prirode.