Novogodišnja ponuda Vlade Srbiji
Za sindikate popust!

31. decembar 2008.

Videste li ono u Skupštini? Prođe budžet čas posla. Toma Nikolić kaže da je to zato što je vladajuća vlast učinila neke političke ustupke SRS-u, a, kaže, bilo je i nekih dva miliončića evra, tek da im se nađe pred Novu godinu. Radikali se kunu u demokratiju i bratstvo i jedinstvo da je to kleveta. Oni su odustali od svojih nekoliko hiljada amandmana tek onako. Kao što su ih i predložili tek onako. Naravno, kao uvek, u Srbiji je istina i jedno i drugo. Ali, šta prosečan građanin Srbije može da nauči iz ove epizode?

     Prvo, budžet nikada nije bio problem, samo su radikali nešto malo zatezali. To što su sindikati zatezali oko proširenog dejstva OKU, to je druga stvar, ko pita sindikate. Da nešto vrede, valjda bi se neka od onih silnih socijaldemokratskih opcija koje deru skupštinske klupe setila da podnese bar jedan amandman kao podšku proširenom dejstvu. Ustvari, podneli bi oni, ali, kažu, trenutno nema para za socijalnu pravdu. Kada Srbija postane bogata, biće socijalne pravde koliko ti srce hoće, ali sada, u ovim teškim vremenima, drugovi radnici, gospodo srpska sirotinjo, morate konačno da se pomirite da bi danas socijalna pravda bila nedoličan luksuz.
     Dakle, budžet za iduću godinu je problem za neke nerazvijene zemlje sveta i EU, ali ne i za Srbiju. Da nije bilo veselih radikala, prošao bi bez rasprave. Srbija zna šta hoće, za nju su krize izazov i razvojna šansa.
     Druga pouka. Ono što vidiš, ne znači da je tako kako izgleda. Tek kada dobije potvrdu na nadležnom mestu, onda je tako. Tako je od 1945. pa sve do danas, samo što je danas malo tvrđe. Naučili su ovi kakve su to muke kada pustiš samoupravljače da stalno nešto traže. A, naročito, ovi današnji, izvedeni, samoupravljači. Malo im je što imaju posao, hoće još i platu i da im gazda uplaćuje doprinose. Pa, nije ovo, bre, komunizam! Ovo je tržište, a  tu se zna ko je gazda – država i njeni tajkuni. I, ako se oni slože, biće plata, biće doprinosa. I - gotovo.
     Treća pouka. Kada sam sebe ne poštuješ, pre ili kasnije, prestaće i drugi da te poštuju. Na socijalno-dijaloškoj sceni imamo jednu više nego prozirnu poslodavačku organizaciju koja se, u suštini, zgražava nad činjenicom da nešto mora da pregovara sa sindikatima. Ne toliko zbog toga što imaju loše mišljenje o sindikatima, već, pre će biti, zato što imaju, makar i podsvesno, loše mišljenje o sebi. Oni bi da rade nešto drugo, bilo šta, samo ne kolektivno pregovaranje. Baš kao u vreme bivšeg predsednika Rate Ninkovića, čoveka koji je imao bliske odnose sa akterima socijalnog dijaloga u Kazahstanu, Azerbejdžanu, Turkmenistanu i drugim stanima, ali ne u Srbiji. Njegovom nasledniku Stevi Avramoviću, nekako se omaklo da ne putuje po belom svetu i, eto ti belaja. Uhvatili ga socijalni partneri i, posle dugih mučenja, pretnji likvidacijom, zaprečavanjem Dunava kod Karlovaca kako Steva ne bi mogao da peca, ovaj nije imao kud’ i potpisao je OKU. Da ne bi demokratske, socijalno opredeljene vladajuće vlasti, ko zna gde bi to završilo, u Socijalnom paktu, ne daj Bože. Ali, o tom potom.
     Na sindikalnom delu socijalno-dijaloške scene ima nekih dvadesetak hiljada sindikata i dva reprezentativna. Jedan od njih živi kako i doliči, u reprezentativnim uslovima, a, drugi, pa, drugi je čačkao mečku pa ga je Sloba smestio na mesto reprezentativnog izdajnika. Tu je ostao i pošto su ovi naši došli na vlast. Zapravo, svi su ostali tamo gde su  ranije bili,  čak i bivša Slobina opozicija. I danas su opozicija, ovaj put opozicija sopstvenim obećanjima. Onih dvadesetak hiljada sindikata koji nisu reprezentativni stoga nisu ni pregovarali, a i da ih je neko zvao, ne bi došli. Nemaju vremena, stigla nova posteljina, ogrev, frižideri, sedam dana u Italiji u šest rata, deset dana u Grčkoj još povoljnije, radničke sportske i ostale igre, kakav, bre, ugovor. Ni najava proširenog dejstava nije mogla da ih uzdrma. Ali, ne lezi vraže, izjalovi se prošireno dejstvo. Čujem da će ovi sindikalni biznismeni sada da protestuju, možemo mirno da spavamo, ima ko da brani radnička dostignuća.
     Četvrta pouka. Kada dođeš na domak OKU, krij to k’o zmija noge, naročito ako živiš u zemlji u kojoj je vladajuća vlast u Socijalističkoj internacionali. Ako neko ne voli socijalni dijalog, to su oni. U stanju su da odu toliko daleko da te navuku na prošireno dejstvo, a onda da u tebe upru svoj sveznajući prst, nabijen privrednim rastom i razvojnim programima. Oni tamo, kaže prst, oni ne daju Srbiji da živi, oni hoće da unište budžet za demokratsku i razvojnu 2009. godinu, i to, gledaj ti zlobnika, baš kada smo se dogovorili sa SRS da za neku sitninu dignu svoje nežne ručice za spas Srbije.
     Peta pouka. Ako u ovakvoj zemlji tražiš OKU, grdno si naivan. Pa, ako ti ga i daju, neće ga poštovati. Nemaš, bre, težinu. Onu težinu koja je radikalima namakla sve što su tražili, ili nisu tražili, ali su ipak dobili. Da su hteli, dobili bi uz evriće i OKU. Ali, šta će im to ? 
     Šesta pouka. Menjaj zemlju, ili tako što ćeš spakovati kofere, ili što ćeš se boriti udahnjujući ponovo život onom trenu kada su,  izgleda, svi sem NEZAVISNOSTI, stali, onog 6. oktobra. Mada, ovi iz vladajuće opozicije bi nam na ovo, sablaznuti, urliknuli kako nije bilo stajanja. Pa, naravno, jer da bi stao, moraš da se krećeš. Da li smo se mi tog oktobra kretali u bilo kom pravcu. Ako jesmo, gde smo, bre, ovo stigli?

Branislav Čanak, predsednik UGS „Nezavisnost“