22. januar 2010.
Izvor: Nedeljni Telegraf, broj 716, 13.1.2010.



     Na Terazijama, ispred Agencije za privatizaciju, već peti mesec štrajkuju radnici „Trudbenik gradnje“. Najveći broj njih je dobio otkaz, pa sada, kažu, nemaju više šta da izgube. I dalje prozeblim prstima stiskaju transparente „Vratite nam Trudbenik“, „Tražimo raskid kupoprodajnog ugovora sa Monterom“...

     Za to vreme različiti eksperti, među kojima i revizor koga je angažovala Agencija za privatizaciju i stručnjaci Saveta za borbu protiv korupcije, prečešljali su ugovor na osnovu kojeg je privatna beogradska firma „Montera“ kupila društveno preduzeće „Trudbenik gradnja“. Prečešljali u i poslovne knjige vođene pre i posle privatizacije. Ustanovili su očigledne propuste, a nadležni su pozvani da reaguju. Ali, nisu.

     Redakcija NT je pokušala da otkrije zbog čega se ovaj slučaj mesecima ne pomera sa mrtve tačke.

Pad proizvodnje i dugovi
     Na početku istraživanja naišli smo na član 41a Zakona o privatizaciji koji kaže da se „ugovor o prodaji smatra raskinutim ako kupac krši odredbe ugovora vezane za kontinuitet poslovanja“.

     Vladimir Novaković, potpredsednik Sindikata „Nezavisnost“ u „Trudbenik gradnji“, kaže da se upravo to dogodilo:

     - U izveštaju revizora stoji da je otkako je „Montera“ kupila „Trudbenik gradnju“ kontinuitet proizvodnje umanjen za 65,58 odsto, obaveze povećane za 40 odsto, a da je račun preduzeća u neprekidnoj blokadi od 17. marta 2009. godine. na osnovu toga Agencija za privatizaciju bi trebalo da raskine ugovor.

     Sa njim se slaže i advokat Simo Lončar, koji kaže da postoji osnov za poništavanje kupoprodajnog ugovora jer u ugovoru decidirano stoji da se „kupac obavezuje da će u periodu od pet godina od dana zaključenja ugovora obezbediti održavanje kontinuiteta poslovanja preduzeća“.

     - „Montera“ je brzo smanjila kontinuitet proizvodnje „Trudbenik gradnje“. Zbog toga je trebalo da, kao kaznu, isplati 100 odsto kupoprodajne cene, odnosno 580 miliona dinara. Račun „Trudbenik gradnje“ je već 10 meseci konstantno u blokadi, što znači da su se odavno ispunili uslovi za stečaj (duže od 60 dana). Međutim, poverioci ne pokreću stečajni postupak. To su jaki elementi za raskid ugovora, i Agencija za privatizaciju bi trebalo da reaguje – naglašava Lončar.

     Redakcija NT obratila se Sektoru za komunikaciju Agencije za privatizaciju, a službenik (koji se nije predstavio ni na naše insistiranje) objasnio je da Agencija nije nadležna za kontrolu kupoprodajnog ugovora. Agencija je, po njegovim rečima, bila samo posrednik u prodaji:

     - Prava adresa je matična firma „KMG Trudbenik“, koja je u postupku restruktuiranja, čiji je UO doneo odluku o prodaji ćerke firme, potpisao ugovor, pa bi trebalo i da ga raskine ako je štetan. Revizor koga je angažovala Agencija je izveštaj prosledio upravi „KMG Trudbenik“ koja ima svoje organe uprave i još je u društvenom vlasništvu.

     U potrazi za razlozima stajanja u mestu ovog slučaja štetne privatizacije, obratili smo se Draganu Golušinu, generalnom direktoru „KMG Trudbenik“, koji za NT kaže:

     - Eksperti su utvrdili da postoji osnov za raskidanje ugovora, pa stojim na stanovištu da bi to trebalo da uradi Agencija za privatizaciju koja je i vodila ceo postupak, jer bi tako sve bilo brže i efikasnije. Ovako ostaje na nama da pokrenemo pred Trgovinskim sudom, a rešenje onda možemo očekivati tek za dve-tri godine. Mogu da zamislim šta će se za to vreme sve dešavati, a radnici već sada mnogo trpe. Ove nedelje će se, posle nekoliko meseci peripetija, sastati UO „KMG“, koga je ponovo imenovala Vlada, i izjasniti da li da se krene u proceduru raskida ugovora.

Privatizacioni apsurd
     Golušin kaže da su u „Trudbenik gradnji“ odmah po preuzimanju od strane „Montere“ počeli problemi:

    - U svim firmama treba da postoji socijalni dijalog između poslodavca i sindikata, a ovde ga nije bilo i odmah su počeli nesporazumi. U ugovoru piše da smo mi, kao prodavac, ovlašćeni da kontrolišemo situaciju u „Trudbenik gradnji“, ali kako da to učinimo kad je trebalo da budemo privatizovani još prošle godine i ostalo nas je samo 17? Apsurd srpske privatizacije je da se firma koja treba da nestane odredi da vrši monitoring nad radom neke druge firme. Angažovanje prvoklasne revizorske kuće košta 8.000-10.000 evra. Pošto nismo mogli sami, obratili smo se Agenciji za privatiazaciju koja je učestvovala u restruktuiranju i privatizaciji zajedno sa kućom „Dilojt i Tuš“, i za to uzela proviziju. A oni sada od svega peru ruke.