SAJT KAO ETAPA MEDIJSKE MAGISTRALE

Ljudi su oduvek pričali priče. Drugima, ali i sebi. O drugima, ali i o sebi. Jednom ispričane, one su, kao živa bića, imale želju da lutaju, da stignu što dalje, da ih čuje što više ljudi. Ljudi vole da pričaju, a njihove priče vole da putuju. Ljudi su odavno shvatili kakvu, ponekada silnu, korist mogu da izvuku iz potrebe njihovih priča da putuju i da se pričaju. Uplašeni da bi njihove priče mogle da odlutaju bez cilja, ljudi su odvajkada težili da ih ukrote, ne bi li ih usmerili tamo gde oni misle da su najpotrebnije. Paleolitski crteži lova u pećinama Altamire, skulpture Acteka sa zidova njihovih hramova, do mesopotamskih reljefa u kamenu, sve su to zadržavanja, usmeravanja određenih priča. Put od Gutenbergove štamparije, do interneta je jedna magistrala. Samo su se menjala sredstva kojima se putovalo. Ciljevi su, naravno uvek ostali isti, kao u Altamiri – vidi me kako lovim.

Razvojem tehnologija, ne obavezno onih koje su vezane za pričanje, čuvanje i usmeravanje priča, postignuta su svakako dva, možda najvažnija, efekta – priče je moglo da čuje sve više ljudi, i, drugo, one su postajale sve aktuelnije. To je vremenom stvorilo osnovnu logiku savremenih medija, koja, svojim ispunjenjem, u krajnjem ishodu, omogućava i njihov razvoj, jer garantuje kapitalu sve privlačniju zaradu. Trebalo je dodati samo još jednu stvar, koja je, bez sumnje, na svoj način, tinjala u glavi slikara iz Altamire – kada bi ova moja pećina bila puna ljudi, kada bih mogao da vidim kako čitaju moju priču i, naročito, kada bih mogao da čujem šta misle o njoj. To, ta želja slikara-lovca, tada nije imala ime. Danas se to zove medijska interakcija. Internet, popularnije.

Od sada već prepotopskog izuma i-mejla, preko ineternet konferencija, danas smo stigli do tzv. socijalnih medija. Oni mogu biti relativno statični, kao što je npr. sajt ili blog, do veoma, veoma aktivnih, kao što su Fejsbuk, Maj spejs ili Ju tjub. Sve veći broj nevladinih organizacija i socijalnih pokreta komunicira sa javnošću, ali i sa onima čije interese zagovaraju, preko interneta, pristižući polako standard koji milenijumima postoji u neposrednoj komunikaciji dve osobe – aktivno slušanje i aktivno reagovanje u realnom vremenu. No, mora se imati na umu jedno civilizacijsko ograničenje. Sve ovo je moguće samo u društvima koja su odmakla u ulaganjima u informatičke tehnologije i gde je komunikacija nasušna potreba kako pojedinca, tako i čitave zajednice – od politike preko privrede, do kulture i obrazovanja. Više ne pomažu samo dleto, dobra volja i talenat lovca iz Altamire. Danas morate imati mnogo više od toga.

Gotovo da je nebitno od toga da li živite u okruženju koje vam obezbeđuje određene tehnološke i civilizacijske standarde bez kojih ne može da funkcioniše kultura digitalnog opštenja, ili ne, ali neke stvari zavise, ipak, samo od vas. Internet vas ne može ulepšati, učiniti uspešnijim, raditi vaše poslove, dok vi negde lagodno ubijate vreme. To važi za sve korisnike ove velike prednosti, ali posebno za one čiji posao je da pričaju savremene priče – političari, umetnici, sindikalci. Još niko nije, a sumnjam da će to ikada nekome poći za rukom, dobio izbore preko interneta, nijedna stranka, a, posebno, sindikat nikada nisu, niti hoće, dobili ijednog jedinog, održivog i upotrebljivog, člana šaljući mu poruku preko i-mejla ili preko svog sajta. Internet i obećanja ne idu ruku pod ruku. Upravo zbog prirode obećanja i prirode interneta. Političari i sindikalni aktivisti stalno nešto obećavaju, a internet, po svojoj prirodi, traži i nudi da se to odmah proveri. Suština sukoba njihovog uobičajenog delovanja sa internetom je u tome  što su političari i sindikalci posebno skloni nekontrolisanim uzletima u davanju obećanja, a to se ne može momentalno proveriti, kako već nalaže logika interneta, odnosno, stoga što političari i sindikalci, gotovo jedini, izvršavaju, ili ne izvršavaju, svoja obećanja u realnom životu. Konkretno, ja očekujem da mi bude bolje u realnom životu, a ne na internetu, ja želim da me moj sindikat brani pred direktorom i sudom, takođe u realnom životu, a ne na internetu. I, najvažnije, hoću lično da vidim tog političara koji me je nasankao ili sindikalca koji me je ostavio na cedilu. Ne volim ni jednog ni drugog ako se sakrivaju iza nekog sajta. Hoću da kažem, volim internet, ali ne kao zid, već kao otvoren prozor. Uostalom, samo tako i može da me služi.

NAZAD >>