19. april 2010.

Ovako su nekada deca završavala igru žmurke, nasposobniji bi prvi stigao do određenog mesta, pljucnuo i spasao svoj tim. Danas se deca znatno raznovrsnije i konkretnije zabavljaju – bodu se noževima, upucavaju tatinim pištoljima, rešavaju svoje zapuštenosti i isključenosti, svoja bespuća, a nekadašnja igra žmurki prepuštena je odraslima.

Prošle srede se još jednom pokazalo koliko je neophodno da u zemljama koje, kao Srbija, neverovatnom brzinom završavaju tranziciju, privatizaciju, hrle u Evropu, u vlasti sedi bar jedan medicinar. Rasim Ljajić, upravo to po struci, sve u želji da spasi Srbiju, pokušao je prošle srede da napravi čudo.

9. novembar 2009.
Izvor: Danas
Autor: Branislav Čanak

Histerija koja u poslednje vreme prečesto obavija ključne teme vezane za medije i njihovo funkcionisanje, još jednom dokazuje da to ostaje najranjiviji deo srpskog društva. Posebno deprimirajuće je da i dalje najgore i najpogubnije udarce medijima zadaju upravo oni koji rade u medijima. Oni to ponekad rade svesno, upregnuti u razna politička kola i taljige, ali, češće nesvesno, čak i ne znajući da su naneli štetu profesiji od koje žive.

30. april 2009.

Pre mnogo godina, čuvar jednog zoološkog vrta, podstaknut vizijama svoje supruge, doneo je epohalnu odluku - otvoriće sve kaveze i pustiće životinje da se slobodno kreću. Ne može se u 21. vek, u vremenu interneta, ako životinje sede u kavezima, razmišljao je on. I, jednog jutra, odluka je sprovedena. Gledajući životinje kako se zbunjeno izvlače iz svojih kaveza, čuvar je neprekidno mrmljao sebi u bradu: pluralizam, pluralizam  je spas. Oslobođena snaga zajednice, više za sebe je govorila njegova ushićena supuga, tako je počeo komunizam, na dobrom smo putu.

23. mart 2009.

Srbija je bankrotirala, ekonomski, politički i moralno. Jedino tako može da se objasni suludo lansiranje svakakvih „mera“ za suzbijanje posledica ekonomske krize. Od besmislenih subvencija za jeftine kredite, gde se praktično pomažu strane banke, a za uzvrat, srpski poslodavci ne smeju da otpuste nijednog radnika, preko nekakvih prodavnica za sirotinju, gde partizanska posleratna prodaja na „tačkice“ izgleda kao dostojanstven i ekonomski smislen potez, do kriminalnog predloga Ministarstva ekonomije da se zamrznu sudski procesi po radnim sporovima, sve to liči samo na jednu stvar – odlaganje trenutka kada će morati da se obelodani bankrot.

Novogodišnja ponuda Vlade Srbiji
Za sindikate popust!

31. decembar 2008.

Videste li ono u Skupštini? Prođe budžet čas posla. Toma Nikolić kaže da je to zato što je vladajuća vlast učinila neke političke ustupke SRS-u, a, kaže, bilo je i nekih dva miliončića evra, tek da im se nađe pred Novu godinu. Radikali se kunu u demokratiju i bratstvo i jedinstvo da je to kleveta. Oni su odustali od svojih nekoliko hiljada amandmana tek onako. Kao što su ih i predložili tek onako. Naravno, kao uvek, u Srbiji je istina i jedno i drugo. Ali, šta prosečan građanin Srbije može da nauči iz ove epizode?

Opšti kolektivni ugovor potpisan 29. aprila ove godine, prvi je takav dokument posle više decenija. Naime, kolektivni ugovori potpisivani u vreme socijalizma su bili jednosmerni, dolazili su do sindikata na tehnički potpis, jer su već bili napisani do u detalje. Ugovor od 29. aprila je pregovaran pune četiri godine sa poslodavcima (nije ih bilo u socijalizmu), ali često u prisustvu predstavnika vlasti. Dan pred potpisivanje, OKU je zaglavio u nekoj poslodavačkoj fioci, po mom dubokom ubeđenju na osnovu preporuke istih onih predstavnika vlasti. Sindikati su sa neobičnom lakoćom odćutali ovu sabotažu, a ukupna reakcija se svela na to da je bivši predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Milenko Smiljanić, u svakoj javnoj prilici i neprilici bezdušno vređao bivšeg predsednika poslodavaca Ratu Ninkovića. Ovaj je, za divno čudo, sve to bezdušno trpeo.